Ovogodišnji govor o stanju nacije je bio održan u senci partijske borbe oko budućnosti Trampovog predsedništva. Borba se odvijala između demokrata, koji su prethodno u Predstavničkom domu izglasali dve rezolucije o impičmentu trenutnog predsednika, i republikanaca, koji su u Senatu, gotovo nepodeljeni, glasali protiv opoziva.
Slika entuzijastičnih i energičnih republikanaca, koji aplaudiraju predsedniku Trampu uz uzvike „još četiri godine!“ („four more years!“), i ravnodušnih i letargičnih demokrata, nalazi se u oštrom kontrastu u odnosu na govore o stanju nacije koje je pred Kongresom držao Barak Obama. Sada su republikanci ti koji su ujedinjeni, dok je kod demokrata na oko vidljiva sve dublja podela povodom brojnih pitanja. Govor američkog predsednika pred Kongresom bio je samo jedan od mnogobrojnih indikatora visokog stepena političke polarizacije u eri Donalda Trampa. Duboke i gotovo nepremostive podele dovele su do značajne promene američkog političkog pejzaža, u kojem je, kako kaže američki politikolog Frensis Fukujama (Francis Fukuyama), najkonzervativniji Demokrata i dalje liberalniji od najliberalnijeg Republikanca.
Naslovivši govor kao „Veliki američki povratak“ Tramp je želeo da među biračima stvori utisak o svom predsedništvu kao o transformativnom događaju u istoriji Sjedinjenih Američkih Država. U njegovom obraćanju Kongresu provejavale su tvrdnje prema kojima je, upravo zahvaljujući aktuelnom predsedniku, Amerika spašena od „ekonomskog propadanja“, štetnih međunarodnih sporazuma i kriminalizacije američkog društva kroz talase ilegalne migracije. Tipično trampovski, opisao je dostignuća svoje administracije kao takva da niko drugi, sem njega, ne bi mogao da ih ostvari.
Američki predsednik je otpočeo govor veličanjem jake i zdrave ekonomije koja će, nedvosmisleno, činiti udarnu pesnicu njegove kampanje na predstojećim predsedničkim izborima. Besomučno je navodio dostignuća aktuelne administracije, poput rekordno niske nezaposlenosti Afro-amerikanaca, Latinosa i azijskih Amerikanaca. Time je nastojao da proširi svoje biračko telo među demografskim grupama koje nisu bile naročito entuzijastične oko njegovog izbornog trijumfa 2016. godine, i čiji glasovi bi mogli da budu odlučujući na narednim predsedničkim izborima. U nastojanju da naglasi izborni značaj ekonomije, predsednik Tramp je u nekoliko navrata tokom svog mandata citirao slogan bivšeg predsednika Klintona iz kampanje za predsedničke izbore 1992. godine, koji glasi „Bitna je ekonomija, glupane!“ („It’s the economy stupid!“). Nesporno je da se američka ekonomija pod Trampovim mandatom nalazi u izuzetnom stanju, što je posledica mera koje je preduzela njegova administracija, ali i činjenice da se američka ekonomija i pre dolaska Trampa u velikoj meri oporavila od agonije u kojoj se nalazila nakon izbijanja svetske finansijske krize 2008. godine.
Posebnu pažnju u svom govoru je posvetio Afro-američkom biračkom telu, koje tradicionalno u velikoj većini glasa za Demokratsku partiju. Istraživanja ukazuju na to da su Afro-amerikanci u mnogo većoj meri motivisani da izađu na predstojeće izbore, nego što je to bio slučaj 2016. godine. Veće interesovanje ove rasne grupacije može se delimično objasniti njihovom težnjom da spreče reizbor predsednika Trampa, jer uprkos njegovim dostignućima u vezi sa Afro-američkom zajednicom, istraživanja pokazuju da velika većina Afro-amerikanaca negativno posmatra delovanje aktuelnog predsednika i da su većinom nezadovoljni njegovim predsedništvom.
Samo 8% Afro-američkih birača je 2016. godine glasalo za Trampa. U proseku, ni drugi republikanski predsednički kandidati nisu prolazili znatno bolje. Dobijali su podršku tek oko 10% pripadnika ove zajednice izašlih na izbore. Kako bi privukao nove Afro-američke glasače, predsednik Tramp se u svom govoru pohvalio rekordnim finansiranjem tradicionalnih Afro-američkih koledža i univerziteta i preduzimanjem mera podsticaja investicija u relativno siromašne zajednice, među koje spada i afro-američka. Takođe, istakao je reformu pravosuđa, kojom su predviđene blaže kazne za nenasilna krivična dela u vezi sa narkoticima, te brža društvenu reintegraciju njihovih počinilaca, čiji značajan deo čini Afro-američka populacija.
Dodatno, u govoru je iskoristio priliku da pozove Kongres da usvoji mere koje bi obezbedile veću slobodu izbora školovanja, što je ideja koja uživa veliku podršku među Afro-amerikancima. Glasovi ove zajednice bi mogli da u velikoj meri utiču na konačan ishod izbora, jer čine značajan deo populacije u ključnim neodlučnim državama (swing states), poput Floride, Severne Karoline, Mičigena i Pensilvanije.
Svoj govor je takođe iskoristio da zacementira podršku među konzervativno orijentisanim delom biračkog tela tako što je reafirmisao svoje stavove u vezi sa ilegalnom imigracijom i svoju privrženost zaštiti religijskih sloboda i drugog amandmana na Ustav SAD, odnosno prava na posedovanje i nošenje oružja. Pozvao je Kongres da usvoji zabranu prevremenog pobačaja i naveo da je njegova administracija osigurala potvrdu rekordnog broj federalnih sudija, uključujući i dvojicu konzervativno orijentisanih sudija za Vrhovni sud, Nila Gorsiča (Neil Gorsuch) i Breta Kavanoa (Brett Kavanugh), čiji bi glasovi mogli da utiču na pitanje abortusa, oko kojeg se dve partije nalaze u sve većem razlazu.
Konačno, predsednik Tramp je, u govoru koji bi trebao da simbolizuje jedinstvo zemlje, odlučio da dodeli Predsednički orden slobode Rašu Limbou (Rush Limbaugh), ikoni konzervativne Amerike i arhineprijatelju Demokratske partije. Ipak, predsednik Tramp nije bio jedini koji je to veče doprineo većeg političkom rascepu u okviru američke nacije. Na kraju predsednikovog govora, predsedavajuća Predstavničkog doma, Nensi Pelosi (Nancy Pelosi), je pocepala svoju kopiju govora koji je u sebi sadržao mnoge stvari oko kojih bi se obe partije mogle ujediniti.
Izbegavajući da direktno pominje impičment i glasanje o opozivu, predsednik Tramp nije zaboravio da deo svog govora posveti demokratama, naročito njihovoj progresivnoj frakciji, koju je kritikovao zbog radikalnih stavova u vezi sa zdravstvenom politikom. Njegove osude socijalizma i „radikalne levice“ su na posredan način bile upućene Berniju Sandersu (Bernie Sanders), samoproklamovanom demokratskom socijalisti, koji je jedan od favorita u izborima za predsedničkog kandidata u okviru Demokratske partije.
Pored toga, on je osudio režim socijalističkog diktatora Nikolasa Madura (Nicolas Maduro) u Venecueli i reafirmisao stav da je Huan Gvaido (Juan Guaidó) istinski i legitiman predsednik Venecuele. Kroz pogrdne reči upućene socijalizmu, te povezivanje ove ideologije sa humanitarnom katastrofom u Venecueli, predsednik Tramp nastoji da u svoj tabor privuče mlade glasače (među kojima socijalizam ima značajno uporište), i da podrije Sandersovu podršku među umerenim glasačima koji ionako nastoje da se distanciraju od nekih radikalnih ideja koje zagovara senator iz Vermonta.
Iako se njegova tvrdnja o „velikom američkom povratku“ može dovesti u pitanje, ono što je izvesno jeste to da smo trenutno svedoci velikog političkog povratka samog predsednika Trampa. On je, nakon tri godine relativne političke nepopularnosti, dostigao podršku gotovo polovine biračkog tela, što je njegov najbolji dosadašnji politički rejting. Pored toga, predsednik Tramp je imao i drugih razloga za slavlje, među kojima su disfunkcionalnost prvih unutarpartijskih izbora Demokratske partije u Ajovi (Iowa), i izvesnost da će „preživeti“ glasanje o opozivu u Senatu.
O autoru:
Bojan Latinović
Bojan je student četvrte godine Fakulteta političkih nauka u Beogradu, na smeru međunarodnih odnosa. Glavne oblasti interesovanja u okviru međunarodne politike su mu: spoljna politika SAD-a, Rusije i Kine, savremeni balkanski odnosi i spoljna politika Srbije. Učestvovao je na nekoliko seminara i treninga iz oblasti međunarodnih odnosa, tranzicione pravde i ljudskih prava. Dobitnik je prve nagrade na konkursu za dodelu nagrade „dr Predrag Simić“ za 2020. godinu.
