Tokom tridesetih godina XX veka, Frenklin Delano Ruzvelt vešto je koristio radio, koji je sve više ulazio u domove ljudi, kako bi se obraćao biračima tokom kampanje, a i kasnije kao predsednik, kako bi im poručio da će sve biti u redu i da „jedino čega treba da se plaše jeste sam strah“.

Godine 1960. mladi senator iz Masačusetsa, Džon Ficdžerald Kenedi, koristio je televiziju kako bi se prikazao biračima i iskoristio je kao prednost protiv svog protivnika, Ričarda Niksona, koji tada nije prepoznavao značaj nastupa pred televizijskim kamerama što je kasnije omogućilo Kenediju da postane prvi katolički predsednik SAD.

Gotovo pet decenija kasnije, mladi senator iz Ilinoisa, Barak Obama, koristio je Fejsbuk, društvenu mrežu koja je sve više dobijala na popularnosti među mladima, kako bi se obraćao upravo mladim biračima. Rezultat – Obama je oborio sve rekorde po broju glasova do tada.

Šta je zajedničko svim ovim ljudima? Sva trojica su bili progresivne demokrate i imali su izuzetnu harizmu zahvaljujući kojoj su ostali omiljeni među svojim biračima. Može se reći da su ova trojica, uz Ronalda Regana, najharizmatičniji i najpoznatiji američki predsednici u poslednjih 100 godina. Ipak, za razliku od Regana, ovaj trio je uveo spomenute inovacije u komunikaciji sa biračima koji manje-više traju do danas.

A gde su bili republikanci posle Regana? Kada su 2010. na talasu razočarenja Barakom Obamom republikanci veštom kampanjom uspeli da preokrenu čitava 63 mesta u Predstavničkom domu i osvoje većinu, spiker je postao Džon Bener (John Boehner). Tokom njegovog vođstva, partija je bila donekle uspešna kao opozicija predsedniku Obami, ali je konzervativno krilo partije od njega tražilo više. Kao rezultat tih neslaganja, Bener se povukao tokom jeseni 2015. godine. Kolumnista Pol Kejn iz Vašington Posta pisao je po njegovom povlačenju da su ga konzervativci uvek videli kao „country club republikanca koji je voleo da igra golf na 18 rupa i sklapa dilove pijući merlo nakon partije“. Kako je Kejn dodao „u eri nadvikivanja i konfrontacije, na radiju i kablovskoj televiziji, njegov laganiji stil se nije uklapao“.

U tim trenucima, zahuktavala se trka za predsedničku nominaciju za predstojeće izbore. Nakon poraza 2012, republikanci su odlučili da urade svojevrsnu „autopsiju“ u kojoj su, između ostalog, naveli da moraju da promene svoj odnos prema manjinama i da ih bolje targetiraju kako bi u budućnosti mogli da ostanu relevantni u izbornim trkama. Ta strategija je trebalo da u prvi plan izbaci Džeba Buša, bivšeg guvernera Floride čiji su brat i otac bili predsednici. Buš je konzervativac, ali je jedno vreme radio u Meksiku gde se i oženio, govori španski tako da se po tome može dopasti Latinoamerikancima i delovao je kao neko ko može da bude uspešan u trci protiv Hilari Klinton. A onda se pojavio on!

Promena kojoj se niko nije nadao

Donald Tramp, bar kao političar, jeste čovek kontrasta. Na početku trke niko ga nije uzimao za ozbiljno, a završio je kao predsednički kandidat. I kada je postao kandidat, mnogi republikanci su odbijali da ga podrže, a na kraju je postao uticajniji i popularniji od svih njih. Čovek koji je godinama već svima dobro poznat postao je kandidat promene. Neko ko je godinama donirao novac za kampanju političarima iz obe partije zarad svojih poslovnih interesa postao je borac protiv establišmenta. Poznati milijarder postao je popularniji među radničkom klasom od svih političara koji su obožavali da pričaju o svom radničkom odrastanju. Registrovani demokrata do 2009. postao je tada omiljeniji među konzervativnom bazom od svih „romnija i mekejna“ ovog sveta, ma koliko se oni kleli u svoje konzervativne principe. Čovek koji ne može da kaže da li mu se više sviđa Stari ili Novi zavet niti da navede deo iz Biblije (za koju je govorio da mu je omiljena knjiga) koji mu je omiljeni postao je heroj među evangelistima i katolicima koliko god drugi političari pričali o značaju religije za njihov život i koliko se redovno mole. Verovatno bi mogao ceo tekst da se napiše o kontrastima Donalda Trampa, ali postavlja se logično pitanje: kako je uspeo?

Pitanje Trampovog uspeha će zasigurno biti nešto čime će se istoričari baviti u narednim godinama i decenijama. Šta god se dogodi u budućnosti, Tramp će ostati jedna od najinteresantnijih i najkontroverznijih ličnosti moderne političke istorije. Ne samo Amerike, nego uopšte. Tajna njegovog uspeha, ili bar njen deo mogla bi se kriti u mešavini dve stvari spomenute na početku. Prvo, poput gorenavedenih demokrata, on je imao novi vid komunikacije sa svojim biračima. Za komuniciranje sa svojom bazom koristio je Tviter, koji nije nov, ali nije korišćen na takav način do tada. Na svom nalogu mogao je da piše šta želi, da se oglašava kada mu mediji nisu za to davali prostora i da privlači pažnju na sebe, što je kroz ceo život umeo da radi. Drugi deo tajne krije se upravo u onome što je falilo spominjanom Džonu Beneru, ali i drugim republikanskim liderima tada. Tramp je bio spreman na konfrontacije sa svojim protivnicima i vrlo brzo je postao miljenik konzervativnih radio voditelja i zvezda Foks Njuzovih prajm-tajm emisija.

Opisujući Trampov uspeh, Džef Rou (Jeff Roe) koji je vodio kampanju Teda Kruza rekao je nedavno za Njujork Tajms da „ono što je Tramp razumeo jeste to da su republikanski birači postali manje ideološki, a više polarizovani. Njima su bitna neka pitanja, ali ne žele dugotrajne debate o trgovinskoj politici ili deficitu.“ Ono što žele, kako Rou kaže, jeste „političar koji će biti na njihovoj strani“. Možda je u tome i suština uspeha Trampa na unutarstranačkim izborima 2016. Umereni republikanci poput spomenutog Džeba Buša ili tadašnjeg guvernera Ohaja Džona Kejsika nisu bili dovoljno harizmatični i nisu delovali dovoljno spremno da se bore sa drugom stranom. Ted Kruz, koji je bio autsajder poput Trampa, pokazivao je svoju borbenost po pitanju političkih stavova za koje se zalaže, ali ni on nije izgledao dovoljno spremno da se bori protiv druge strane za stvari koje su republikanskim biračima delovale bitno. Kako je Rou rekao, više se radi o tome da se neko bori, a manje za šta se bori i to bi mogla biti ključna komponenta Trampove zaostavštine.

Možda ta volja za borbom može da odgovori i na pitanja kontrasta koji su vezani za Trampa. Sigurno je da većina hrišćana u SAD ne smatra Trampa za nekog velikog vernika, ali su uz njega zato što je obećavao da će „zaštititi hrišćanstvo koje je pod opsadom“ i da će „hrišćanstvo imati moć“. Upravo u tome da će „imati moć“ i u tome da je nešto „pod opsadom“ se krije razlog Trampovog uspeha među onim grupama kojima on ne pripada i koje bi verovatno prezirale milijardera iz Njujorka u politici (recimo Majkla Blumberga). On nije jedan od njih, ali je spreman da se založi za njih, da im da ono što traže, nominuje sudije koje se protive abortusu, založi se za to da religija bude bitna u društvu, zaštiti pravo na nošenje oružja i bori se sa tim omraženim liberalima koji pokušavaju da uvedu socijalizam u Ameriku.

Takođe, ono u čemu je Tramp promenio partiju jesu i pitanja same politike. Davanje poreskih olakšica vezanih za odgajanje dece, reforma krivičnog zakonodavstva ili veća briga za zdravstvenu zaštitu su bile nešto što je postalo predmet interesovanja i republikanskih birača. Još jedan važan faktor Trampove popularnosti jeste svakako i to što nije započeo nijedan novi rat, a trudio se da povuče trupe i iz onih koji su prethodno započeti, što je važno za birače koji su razočarani svim ranijim predsednicima koji su obećavali isto to i na kraju išli u nove ratove. Takođe, Tramp je nedvosmisleno označio Kinu kao glavnog rivala i pretnju SAD što je spominjano i u vreme prethodnih administracija, ali nikad tako jasno kao za vreme Trampa. Dodatno, aktuelni predsednik je bio i šampion standardnih konzervativnih politika – smanjenja poreza, deregulacija i nominovanje konzervativnih sudija – što je dodalo i njegovoj popularnosti kod tradicionalne konzervativne baze.

Promenili su se i sami republikanci, da bi ostali relevantni. Kako je to primetila En Epelbum pišući za Fajnenšal Tajms o takozvanim never-Tramperima (republikancima protiv Trampa), mnogi koji su se protivili Trampu tokom kampanje, poput senatora Lindzija Grejema i Teda Kruza ili konzervativnih medija kao što su Vol Strit Žurnal ili National Review, nakon izbora su počeli da pronalaze ono što bi moglo da im se sviđa kod novog predsednika. Razloga za to je bilo više, pored želje da ostanu relevantni, mora se napomenuti da je važan faktor bio i to što je Tramp nakon izbora mogao da kaže da ima legitimitet i podršku birača, a još je bio i voljan da implementira neke konzervativne politike za koje su se republikanski političari ili mediji zalagali.

Pogled u budućnost

Vratimo se sada u 2020. Pred izbore su opet mnogi predviđali katastrofu, ne samo za Trampa, već i za partiju generalno. O događajima iz partijske perspektive biće više reči sledeće nedelje, a sada malo više iz perspektive samog Trampa. Pre izbora, čak se govorilo o tome da će izgubiti ubedljivo. Bilo je poređenja sa 1980. godinom i ubedljivom pobedom Ronalda Regana nad predsednikom Džimijem Karterom koju niko nije očekivao pa su se neke demokrate potajno nadale da bi sličan scenario mogao da se ponovi i ove godine. Spominjao se „tihi Bajdenov glasač“ kao neko ko živi u sredini gde se glasa za Trampa i ne ističe svoje opredeljenje (slično fenomenu „tihog Trampovog glasača“ sa prošlih izbora). Međutim, od te priče, kao što znamo, nije bilo ništa.

Postoje dve velike istine o ovim izborima koje vam niko neće reći. Pomalo su kontradiktorne, ali su tačne. Prvo, Tramp nije izgubio sa ubedljivih 6 miliona glasova (odnosno jeste, ali je druga poenta), već za oko 50-ak hiljada glasova u Džordžiji, Arizoni i Viskonsinu. To je obrnuto njegovoj pobedi iz 2016. kada je pobedio za oko 80 hiljada glasova u Pensilvaniji, Mičigenu i Viskonsinu iako je izgubio od Hilari Klinton u ukupnom broju glasova sa oko 3 miliona razlike. Drugo, izbori za Kongres su pokazali da su birači glasali protiv Trampa, ali i za politiku koju predlažu republikanci, ili bar protiv one koju predlažu demokrate. Ovde ćemo se pozabaviti prvom od ove dve činjenice.

Donald Tramp jeste izgubio, ali je opet uspeo da bude znatno bolji nego što mu se predviđalo i došao je toliko blizu da može da govori da su izbori pokradeni i namešteni protiv njega. Iako za sada njegov pravni tim nije uspeo da izloži dokaze kojima bi mogli da preokrenu izbore, u šta ni neki od Trampovih advokata ne veruju da je moguće, Tramp se u poslednjih 20 dana uglavnom oglašavao preko Tvitera i dalje tvrdeći da su izbori namešteni. Zahvaljujući tretmanu koji je imao u poslednje 4 godine, veliki broj njegovih glasača ne veruje medijima koji kategorički odbacuju svaku tvrdnju o mogućoj izbornoj prevari u šta u Trampovom taboru ne veruju iz prostog razloga što su ti isti mediji govorili o ruskom mešanju u izbore 2016. otkako je Tramp postao predsednik.

Trampovi pokušaji da preokrene izborni rezultat svakako neće biti pozitivan element kada se istoričari budu osvrtali na njegov period. Mirna predaja vlasti je nešto što se dešavalo svakih 4 godine u istoriji SAD i u demokratskoj tradiciji je praksa da i onaj koji izgubi prihvati pobedu protivnika. Tokom spora oko izbora 2000. obe kampanje su bile relativno mirne i Al Gor je kao poraženi na kraju prihvatio rezultat. Tu Trampov borbeni duh pokazuje svoje mane. Čovek koji je bio uključen u preko 3500 tužbi se ne predaje tako lako. Tu nije toliko bitno ono što on sada radi s obzirom da je proces tranzicije već otpočeo i da će, osim ukoliko se ne desi neko čudo u naredne dve nedelje, Džo Bajden biti novi predsednik SAD. Postavlja se pitanje kakvu će ulogu Tramp imati u budućnosti.

Jedna od mogućnosti je to da će Tramp ponovo biti kandidat 2024. To je realna mogućnost i već su se uveliko pojavile glasine o tome, čak i da bi mogao da objavi svoju kandidaturu vrlo uskoro. Tada teško da bi bio uspešan jer ako bi posle napuštanja Bele kuće odmah krenuo u kampanju protiv Bajdena samo bi skretao pažnju na sebe i Bajdenove greške u vođenju države bi u tom slučaju mogle ostati neopažene, kao što se dešavalo i tokom kampanje.

Postoji i mogućnost da Tramp pokrene svoju televiziju ili dobije svoju emisiju na nekoj konzervativnoj kablovskoj televiziji. Tramp sada već redovno na Tviteru kritikuje Foks Njuz i preporučuje Njuzmaks i OAN (One America News). Ipak, neki smatraju da je to samo privremeno i da će se tradicionalna publika vratiti Foks Njuzu kada prođu izbori.

Ono što je gotovo sigurno jeste to da će Tramp zadržati kontrolu nad partijom ili će bar pokušavati. Za tako nešto ima legitimitet, dobio je 11 miliona više glasova nego prvi put i dokazao je da nije bio samo slučajni incident. Pronašao je birače u novim grupama koje nisu ranije glasale za republikance – njegovi najveći donatori bili su vozači kamiona, građevinci, policajci i vlasnici malih preduzeća – ljudi za koje Džo Bajden tvrdi da ih predstavlja. Takođe, njegova kampanja je vrlo vešto targetirala i rasne manjine među kojima je Tramp, prema izlaznim anketama, dobio najviše glasova od svih republikanskih predsedničkih kandidata od 1960.

Čovek koga mnogi smatraju osnivačem modernog konzervativnog pokreta i današnje Republikanske partije (iako kasnije nije podržavao mnoge stvari za koje se partija danas zalaže) bio je dugogodišnji senator iz Arizone Beri Goldvoter (Barry Goldwater). On je 1964. ubedljivo poražen od predsednika Lindona Džonsona, ali su njegove ideje opstale i 16 godina kasnije Ronald Regan je na talasu Goldvoterovih ideja ubedljivo pobedio na izborima dva puta. Opisujući pobedu Regana, kolumnista Vašington Posta i jedan od najuticajnijih živih konzervativnih pisaca, Džordž Vil, govorio je da se osećao „kao da je Goldvoter pobedio, samo im je trebalo vremena da izbroje glasove“. Šta god Tramp odluči u budućnosti, „trampizam“ i njegov uticaj u partiji će sigurno opstati, a imajući u vidu njegove optužbe za izbornu prevaru, možda ove reči Džordža Vila (koji, doduše, ne podržava Trampa) budu primenljive opet nakon nekih narednih izbora.

Nikola Milinković