Najvažniji sporedni izbori u SAD

Kada se priča o izborima koji se u SAD svake četvrte godine održavaju „u utorak nakon prvog ponedeljka u novembru“, često se može steći utisak da se tog dana odlučuje samo o tome ko će biti predsednik SAD u naredne četiri godine.

Ipak, sama izborna ponuda za taj novembarski utorak – mada se tog dana zapravo završava glasanje koje je ponegde počelo još u septembru (early voting) – daleko je sadržajnija i sam glasački listić zapravo više liči na „sitnu knjigu“: osim imena kandidata za predsednika SAD, a biće ih više od poznate Dvojice, na listiću se nalaze i kandidati za Predstavnički dom, ponegde i za Senat; u nekim državama biraće se guverneri, državni tužioci i drugi zvaničnici na subnacionalnom i lokalnom nivou, a glasačima se nudi i izjašnjavanje o raznim inicijativama za izmenu zakona ili ustava savezne države.

U 44 savezne države u ovom izbornom ciklusu u ponudi biračima je još nešto: glasanje za kandidate za članove 86 domova zakonodavna tela tih država. Uticaj ishoda ovogodišnjih izbora za državne legislative na unutrašnju politiku SAD u narednih čak deset godina, proporcionalno je obrnut medijskoj pažnji koja im se poklanja: otuda i epitet „najvažniji sporedni izbori u SAD“.

Nekoliko koraka ispred federalne administracije

Pre odluke Vrhovnog suda SAD 2015. godine u slučaju Obergefell, kojim su legalizovani istopolni brakovi u svih 50 država, već 37 država i Distrikt Kolumbija garantovali su to pravo svojim građanima. Trenutno je u 11 država i u glavnom gradu Vašingtonu moguće legalno kupiti marihuanu. Pre 2020. godine u tri savezne države svi izbori sprovođeni su korišćenjem opcije glasanja putem pošte (voting by mail).

Ova dostignuća, koja su u nekim slučajevima (bila) nekoliko koraka ispred federalne administracije i stanovišta sudova, ili su inicirale ili su samo ozakonile volju građana legislative saveznih država. To važi i za zakone koji se godinama uporno usvajaju s jasnom namerom da se ograniči, u nekim slučajevima i onemogući, pravo na abortus, iako je njegova ustavnost utvrđena odlukom Vrhovnog suda u slučaju Roe v. Wade još 1973. godine.

Iako značajan broj tema koje poteknu iz državnih legislativa lako pronalazi prolaz do nacionalne medijske i političke pozornice, a jedan broj povremeno uspeva da se nađe barem u draftovima federalnih zakona, poseban vid uticaja državnih legislativa na nacionalnu politiku ogleda se u poslu kojem se, barem nominalno, pristupa svakih deset godina: iscrtavanje granica izbornih jedinica za članove Predstavničkog doma američkog Kongresa.

Ta vanredno važna nadležnost najvećeg broja državnih legislativa sledi po pravilu nakon završetka popisa stanovništva u SAD koji se sprovodi takođe svakih 10 godina, uvek u godini koji se završava nulom.

Ovaj portal je u uticaju ovogodišnjeg popisa stanovništva na kreiranje političkog pejsaža u SAD u deceniji koja sledi pisao opširno (OVDE, OVDE i OVDE). Long story short: kad na kraju ove godine bude poznat ukupan broj stanovnika u SAD, na osnovu toga izračunaće se koliko stanovnika će u narednih 10 godina činiti prosečnu izbornu jedinicu u kojoj se bira član Predstavničkog doma Kongresa; nakon toga, shodno rastu ili opadanju broja stanovnika u svakoj pojedinačnoj saveznoj državi, odrediće se koliko će koja imati predstavnika u donjem domu Kongresa – više, manje ili isti broj kao između 2010. i 2020.

Naredne godine rad na izbornoj kartografiji očekuje 43 države – u (trenutno) sedam za to nema potrebe pošto u Predstavničkom domu imaju samo po jednog predstavnika (u njima će se, međutim, kao i u ostalim crtati granice izbornih jedinica za izbor članova državne legislative) – a u najvećem broju (37) za granice, pa i oblike, kongresnih izbornih jedinica biće zadužene upravo legislative.

U prevodu: ona partija koja nakon ovog novembra bude imala većinu u oba doma legislative, i još guvernera na svojoj strani, ako to nalaže domicilno zakonodavstvo, bez problema će proizvesti mapu skrojenu najčešće prema sopstvenim interesima.

Čuveni džerimendering, „gde stranke biraju svoje glasače, a ne obrnuto“, postao je odavno deo američke političke prakse, a kako je Vrhovni sud prošle godine, u slučaju Rucho faktički dozvolio stranački kartografski inženjering i isključio vertikalu federalnog sudskog sistema iz petljanja u čisto političku materiju, male su šanse da buduće mape  budu, po namerama kartografa, drugačije.

Predstojeći izbori za državne legislative, otuda, nakon punih 10 godina ponovo postaju strateški veoma važni. Jer, kao što davno reče legendarni republikanski strateg Karl Rouv, „onaj ko kontroliše proces izrade novih izbornih mapa, taj može da kontroliše i Kongres“. A republikancima je upravo to pošlo za rukom na prvim kongresnim izborima nakon popisa 2010. i posledične izborne kartografije.

Izuzetak zvani Nebraska

Izuzev Nebraske koja ima jednodomu legislativu a usput je zvanično i nestranačka (hm, ok), sve ostale savezne države imaju dvodome legislative (predstavnički dom i senat).

Republikanci trenutno imaju većinu u 58 legislativnih domova (sa Nebraskom zapravo 59), demokrate u 39; u donjem domu legislative Aljaske na delu je podela vlasti između republikanaca i demokrata, iako ovi prvi imaju većinu zastupnika.

Ako bi bilo samo do trendova u minuloj deceniji, demokrate bi u predstojeće izbore mogle da uđu sa nešto više optimizma u pogledu ishoda izbora. Na izborima 2010. pretrpeli su teški poraz od republikanaca, izgubivši blizu 700 (!) mandata i, što je još gore, kontrolu nad čak 21 domom. Republikanska većina se, međutim, nakon toga počela kruniti pa su sa 68 domova pod kontrolom u 2016, u 2018. pali na 65 a do 2020. na 59.

Na talasu dobrih rezultata, pre svega na kongresnim izborima 2018, demokrate su, kad je reč i  o ovoj vrsti izbora, odlučili da targetiraju neke od tradicionalno „crvenih“ država, poput Teksasa, Floride, Džordžije, Severne Karoline i Arizone.

Izuzev, možda, Teksasa, preostale države postale su u ovom izbornom ciklusu države u kojima, kako stvari stoje, republikanci više ne čekaju izborne rezultate – ni na predsedničkim ni na izborima za Senat – opušteno, kao nekad.

„Dobitnici“ popisa stanovništva

U Teksasu trenutno ne deluje realno da Džo Bajden postane prvi demokrata nakon Džimija Kartera 1976. koji je odneo pobedu u toj državi, ali bi rekordna izlaznost u periodu ranog glasanja (veća nego ukupna izlaznost 2016!) demokratama mogla da pomogne u nameri da preuzmu kontrolu nad 150-članim Predstavničkom domom – za to im je potrebno da zadrže sadašnjih 67 mandata i da od republikanca preuzmu najmanje još devet.

U tom slučaju, ne samo da bi razbili teksašku trifektu (guverner+većina u oba doma su iz iste stranke), već bi naredne godine imali ključnu reč u crtanju novih mapa. Kada se zna da bi Teksas nakon ovogodišnje popisa mogao da dobije još tri člana Predstavničkog doma američkog Kongresa (trenutno 36, a 38 elektora), biva jasno zašto su demokrate oko te države pravile toliki „hajp“ i zašto je toliko resursa uloženo u mobilisanje glasača, iako je odavno jasno da pobeda na onim najvažnijim, predsedničkim izborima, sve samo ne izvesna.

Ekstra mesta u donjem domu američkog Kongresa nakon popisa dodatni su motiv demokratama da pokušaju da preotmu od republikanaca kontrolu nad Senatom Floride (nakon popisa toj državi se, procenjuje se, smeši dva dodatna mesta u federalnom Kongresu), ili, još ambicioznije, da u potpunosti preuzmu kontrolu na čitavom legislativom Arizone i Severne Karoline (obe države očekuje po jedno ekstra mesto u donjem domu američkog Kongresa). U obe države demokratama se daju određene šanse za pobedu i na predsedničkim i na izborima za federalni Senat.

Za još dve države (Kolorado i Oregon) procenjuje se da će profitirati od samog popisa stanovništva (po jedno ekstra mesto). U Oregonu (demokratska trifekta) bira se polovina 30-članog Senata i svih 60 članova Predstavničkog doma. Uprkos ambicijama republikanaca ka preuzimanju makar jednog doma, analitičari im ne daju prevelike šanse. Naročito u okolnostima kada se ti izbori održavaju istovremeno s visokotenzičnim predsedničkim. Oregon je solidna „plava“ država iz koje tradicionalno svi elektori idu na konto predsedničkom kandidatu demokrata.

U Senatu Kolorada 3. novembra biraće se 18 od 35 članova, a demokrate trenutno imaju većinu od 19 senatora. Kolorado sve više učvršćuje status „plave“ države (demokrate i republikanci imaju po jednog federalnog senatora, s tim što republikancu Koriju Gardneru u duelu sa Džonom Hikenluperom ne smeši obnova mandata) tako da, uprkos tankoj većini demokrata, analitičari ne očekuju promenu. Isto važi i za izbore za 60-člani Predstavnički dom, što znači da bi demokratska trifekta ostala netaknuta.

„Gubitnici“ popisa stanovništva

Među državama koji će, sva je prilika, ostai bez popisnih dobitaka, republikanci su targetirali oba legislativna doma Nju Hempšira, tim pre jer njihovom aktuelnom guverneru Krisu Sanunu svi daju dobre šanse da nakon 3. novembra zadrži tu poziciju.

Izbori za guvernere 3. novembra biće održani u 11 država i dve američke teritorije, između ostalog i u Severnoj Karolini. Za izgled buduće izborne mape u toj državi demokratama je daleko važnije da ostvare svoj naum – da pokore kompletnu državnu legislativu, nego da aktuelni demokratsku guverner Roj Kuper zadrži svoju funkciju, pošto guverner nema pravo veto na kartografska nastojanja zakonodavaca.

Od 86 domova čiji se sastav bira 3. novembra, analitičari su između 19 i 22 doma proglasili za battleground chambers (po uzoru na battleground states na predsedničkim izborima), gde postoji izvesna mogućnost da stranka koja je bila u opoziciji postane većinska.

Osim onih kojih smo naveli, promena većine ne isključuje se u tri države kojima stručnjaci inače predviđaju da će na osnovu novog popisa stanovništva izgubiti po jednog člana federalnog Predstavničkog doma – u oba doma Pensilvanije (pod kontrolom republikanaca), u oba doma Minesote (podeljena kontrola) i u Predstavničkom domu Mičigena (republikanci). Neizvesno bi, tvrde analitičari, moglo biti i u trkama za Senat Nevade (demokrate), oba doma Mejna (demokrate), donji dom Ajove (republikanci) i oba doma Misurija (republikanci). S obzirom da guverner Misurija ima pravo veta na izgled izborne mape koju predloži državna legislativa, ostanak na tom položaju republikanca Majka Parsona, za njegovu matičnu stranku dodatni je imperativ.

Denis Kolundžija