Budući predsednik SAD-a: novi „globalni policajac“ ili lider „nezavisne“ Amerike
Sve češće turbulencije u međunarodnim ili bolje rečeno globalnim odnosima itekako utiču na izbor novog američkog predsednika i na njegovu spoljnopolitičku strategiju. Neposredna uključenost Sjedinjenih Američkih Država u najvećem broju današnjih izazova kreira veliki pritisak na račun poreskih obveznika ove države, i postoji mogućnost da će upravo (ne)racionalna potrošnja odlučujući značaj tokom izbora novog „stanara“ Bele kuće. Američki glasači sve češće postavljaju pitanje opravdanosti i racionalnosti uključenja „glomazne“ spoljne i odbrambene politike SAD-a u savremene tokove, koje nisu uvek od krucijalnog nacionalnog interesa.
Novi američki predsednik bi trebalo ozbiljno da se pozabavi koncepcijom „nezavisne“ Amerike. No, ne kroz zatvorenu i izolacionističku politiku, već uvažavajući „manibol“ strategiju o kojoj govori Ijan Bremer. Ostvarenje američkih interesa u XXI veku ne pretpostavlja zatvorenu američku državu koja sija kao „nedohvatljiva zvezda“, već proaktivnu globalnu ulogu zasnovanu na komplementarnosti političkih, bezbednosnih i ekonomskih interesa. Savremena istorija i primeri pokazuju da je spoljna i odbrambena politika SAD-a sve manje primer njenih liberalnih i kapitalističkih ideala, a sve više proizvod verovanja o svemogućnosti ove države u realnom svetu politike.
Probleme sa kojima sa suočavaju američki građani, pre svega na ekonomskom nivou, ukazuju nam da se ova država suočava sa značajnim problemima na unutrašnjem planu. Sve češće se govori o zastareloj infrastrukturi unutar SAD-a, a što je posledica izdvajanja značajnih finansijskih sredstava u „vojno-industrijskom kompleksu“ i pokušaju izgradnje države u post-intervencionističkim regionima. Operacije u kojima su uključene vojne snage ove države vrlo često nisu opravdane sa aspekta očuvanja i ostvarenja nacionalnih interesa. Američki građani postaju svesni ove činjenice i na osnovu toga zahtevaju viši stepen odgovornosti i racionalnosti u strateškim planovima spoljne i odbrambene politike.
Administracija novog američkog predsednika će biti u prilici da odigra ulogu „suštinskog američkog reformatora“, u skladu sa novim izazovima u globalnim odnosima, ili da nastavi utabanim putem svojih prethodnika. Međunarodni tokovi su bili prilično povoljnij u trenutku kada je odlazeći predsednik, Barak Obama, preuzeo funkciju u svom prvom mandatu. Džordž Buš mlađi je ostavio ogromno breme iza svojih dva mandata, no međudržavni odnosi u tom periodu su, pre svega između ključnih igrača u međunarodnim odnosima, bili na znatno višem nivou u odnosu na današnju situaciju. Novonastali problemi na Bliskom istoku, pored tradicionalnih kao što su sve češće razmetanje novim nuklearnim „sabljama“, sveprožimajuća migrantska kriza koja dovodi u pitanje održivost postojeće institucionalne infrastrukture Evropske unije i drugi, su značajan deo pitanja sa kojima treba da se pozabavi novi američki predsednik i da postavi na tas opravdanost i korist direktnog uključenja SAD-a u skladu sa njihovim nacionalnim interesima.
Ukoliko posmatramo Hilari Klinton i Donalda Trampa kao gotovo izvesne kandidate iz demokratskog odnosno republikanskog tabora na izborima u novembru, i njihova, bar izražena zalaganja u spoljnoj politici za vreme kampanje, možemo veoma jednostavno zakjučiti da neće doći do usvajanje novih pravaca u spoljnopolitičkoj i bezbednosnoj doktrini SAD. Hilari Klinton važi za „jastreba“ u demokratskom bloku, dok Donald Tramp, čak nema ni jedinstvenu podršku u bloku republikanaca. Uzimajući u obzir iskustvo obavljanja funkcije državnog sekretara, Hilari Klinton je sebe pozicionirala na mesto američkog lidera koji razume savremene ekonomske izazove sa kojima se suočava SAD. Ipak, uprkos tome čvrsto stoji uz već isprobane taktike u vođenju američke politike, koje pre svega pretpostavljaju snažnu, odlučujuću i bezkompromisnu spoljnu i bezbednosnu politiku.
Sa druge strane, Donald Tramp važi za jednog od najuspešnijih biznismena na američkom tlu, no istovremeno čovek bez ikakvog iskustva u „političkim vodama“. To je jedan od osnovnih razloga što ne uživa sve simpatije u svom, republikanskom taboru, i pored brilijantnih rezultata tokom unutarstranačkih nadmetanja. Trampova „obećana“ spoljnopolitička doktrina vidi Sjedinjene Države kao jednu veliku multinacionalnu kompaniju koja je otvorena za pregovore sa svima. Donald Tramp ne govori o kontinuitetu u vođenju spoljne politike, već o jednoj vrsti „tržišne“ spoljne i bezbednosne politike koja će se usmeravati u zavisnosti od liberalnog modela ponude i potražnje.
Obraćanja Hilari Klinoton nam ukazuju da će njena administracija voditi politiku koja je već poznata i nepoželjna za američkog glasača, pre svega u oblastima bezbednosti i odbrane, dok Trampove izjave i strategije možemo postaviti na police utopističkih ideja, čija je sprovodivost, iako su teorijski održive i verovatno u saglasnosti sa američkim interesima, n gotovo nemoguća. Na ovim izborima američki glasači neće dobiti predsednika koji im je zaista potreban, niti će se u globalnim odnosima pojaviti novi lider koji ima razumevanja za novonastale poremećaje, a koje nas uvode u novo rekomponovano poglavlje svetskih odnosa. Novi predsednik SAD-a će biti samo novo lice koje vodi staru i već poznatu američku politiku na unutrašnjem i spoljnom planu.
