Bio je  30. jul 2020. kada je bivši predsednik Barak Obama u Atlanti, u posve neuobičajenoj prilici (kritičari bi pre rekli: neprimerenoj) – na sahrani ikone pokreta za građanska prava, kongresmena Džona Luisa – još jedno svoje političko stanovište promenio iz korena. Od senatora koji je podržavao filibaster – štaviše, koristio ga je – preko položaja predsednika SAD kada je tokom osam godina značajno trpeo „draži“ filibastera pa se na kraju složio sa senatskim Demokratama da se taj parlamentarni mehanizam samo delimično relaksira, do govora nad odrom svog heroja u kojem je pozvao da se filibaster – ukine. Opet barem delimično, tako se makar može protumačiti.

Nazvao je Obama filibaster „reliktom epohe Džim Krou zakona (Jim Crow laws)“ i, na iznenađenje prisutnih, kritikujući i druga ograničenja glasačkog prava, veoma jasno poručio: „Ako je potrebno da se eliminiše filibaster da bi se osigurala od Boga data prava svakog Amerikanca, onda to treba da se uradi.“

Nekih osam meseci kasnije, njegov nekadašnji potpredsednik, a danas predsednik SAD Džo Bajden, ozloglašene diskriminatorske zakone protiv Afroamerikanaca, donošene tokom 19. i 20. veka u saveznim državama na Jugu SAD, pominje u kontekstu novog, po biračka prava pre svega Afroamerikanaca, prilično restriktivnog izbornog zakona koji je netom usvojila legislativa Džordžije. Bajden ga čak naziva „Džim Krou zakonom 21. veka“ i poziva Kongres da na to odgovori usvajanjem federalnog zakona „Za narod“ (For The People Act“), koji je nedavno po drugi put usvojen u Predstavničkom domu (radna oznaka HR1).

Upravo taj zakonski predlog, uz još neke ništa manje ambiciozne, Čak Šumer, vođa demokratske većine u Senatu, planira da stavi na dnevni red čim se taj kongresni dom vrati sa dvonedeljne Uskršnje pauze (traje do 12. aprila). Ako i dobije zeleno svetlo da uopšte uđe u proceduru, jasno je da taj zakonski predlog – koji definiše trajanje perioda „ranog glasanja“, pokušava da umanji efekte džerimenderinga, unosi radikalne novine u načine finansiranja kampanja i još mnogo toga – nema baš nikakve šanse da bude usvojen jer mu se protive ne samo senatski, već svi kongresni Republikanci.

Nijedan od zakonski predloga kojem su Republikanci lupili etiketu „skinutog s agende liberala/radikalnih levičara“, a koji je već glatko prošao u Predstavničkom domu, nema, dakle, šanse da preskoči filibaster manjinske stranke u Senatu.  To ne važi samo za famozni HR1, već i za predloge zakona o sprečavanju diskriminacije LGBT+ osoba, garantovanje minimalne satnice od 15 dolara, osnivanje 51. države od većeg dela teritorije Distrikta Kolumbije, robustniju proveru kupaca oružja… Nijedan od pobrojanih ne može da privoli ma ni troje a kamoli najmanje 10 Republikanaca koliko je potrebno za glasanje za okončanje debate i „ubijanje“ filibastera.

Same Demokrate u Senatu, za početak, imaju više problema koje moraju da reše, i sigurno će tome deo njih posvetiti tekuću pauzu (radiće opasno telefoni i Zoomovi). Najpre, za bilo kakvo dodatno diranje u filibaster trenutno ne postoji apsolutna saglasnost svih 50 članova Demokratskog kokusa.

U tom kokusu stavovi se kreću u rasponu od zahteva da se filbaster potpuno ukine, preko njegove kompromisne relaksacije/ustanovljavanje izuzetaka, do tvrdih institucionalista koji se protive skrnavljenju „duše Senata“. Svima je inače zajednički strah od toga kako bi bilo kakvu promenu jednog dana mogli da iskoriste Republikanci. Od toga strahuju i oni izvan Kongresa: grupe koji se zalažu za pravo na abortus panično traže da se filibaster očuva jer već – s pravom – podozrevaju da bi neka buduća republikanska većina u Kongresu mogla da to pravo sladostrasno poništi, pa i da ga učini krivičnim delom.  I ko zna šta još.

Duh „Džima Kroua“

Sve prisutniji narativ o „Džimu Krou“ i pripadajućim reminscencijama u kontekstu debate o filibasteru, i s tim u vezi veselo nastojanje Republikanaca da diljem SAD proguraju oko 250 zakona koji u suštini glasanje na izborima čine privilegijom, aktiviran je kao vid pritiska na one koji oklevaju e kako bi se ubedili u neophodnost promene stavova – ako ne već za interese samih Demokrata i opstanka njihove većine u oba kongresna doma nakon 2022, onda, eto, zbog drastičnog umanjivanja osnovnih građanskih prava, u koje spada i glasačko pravo, u prvom redu manjinskih zajednica koje većinski glasaju za Demokrate.

Dodatno, sam filibaster se direktno povezuje sa praksom segregacionista iz sredine prošlog veka i njihovim vehementnim naporima da se Afroamerikancima mnogo toga onemoguće, pa i konzumiranje glasačkog prava: senator Strom Turmond govorio je 1957. 24 časa i 18 minuta u nastojanju da spreči usvajanje Zakona o građanskim pravima. (Taj, najduži filibaster u istoriji, pamti se po rečima „Nema dovoljno vojske koja bi naterala Južnjake da se odreknu segregacije a da prihvate crnce u svojim crkvama, bazenima i pozorištima.“) Još jedan sa liste 10 najdužih govora u Senatu imao je intenciju da odloži ili blokira usvajanje normi koje garantuju građanska prava – senator Ričard Bird govorio je 1964. punih 14 časova i 13 minuta protiv usvajanja predloga zakona o građanskim pravima. Uzgred, oba zakona su nakon višenedeljnog odlaganja naposletku ipak usvojena.

Uz ovakvu narativnu pripremu terena, Šumeru samo preostaje da na delu dokaže da su Republikanci u Senatu – kako ono glasi citat? – ah, da: „tu da se problemi ne rešavaju“ i da je njihov the name of the game – opstrukcija. Tamo nakon 12. aprila biće redom filibasterovan prvi, drugi, možda i još koji zakonski predlog, pre nego što Šumer sa govornice u Senatu poruči da je „kap prelila čašu“.

Do tada, Šumer očekuje da će dvoje najtvrdoglavijih senatora – Džo Mančin i Kirsten Sinema – već biti kolebljivi. Trenutno izgleda nemoguće da će oboje pristati da se zakonodavni filibaster odmah potpuno ukine, ali…ko zna.

Šta bi za ovo dvoje senatora moglo biti prihvatljivo?

Recimo, izuzimanje ljudskopravaških (citat: G. Čomić) zakonskih predloga od filibasterovanja. Argument: ako su budžetski zakonski predlozi (kroz proceduru budget reconciliation) otporni na filibasterovanje, zar su ljudskopravaški manje važni? Dovoljno opipljivo da i Mančin i Sinema mogu da obrazlože elegantni egzodus iz dotadašnje „tvrde“ pozicije, što bi Demokratama omogućilo da usvoje svoj, ne bez preterivanja, u ovom trenutku najvažniji zakon – onaj „Za narod“.

Kako bi izgledala promena pravila

Kako bi Demokrate izvele ovaj manevar?

Korišćenjem analogije sa relaksacijom filibastera iz 2013. i transkripata sa sednica Senata održanih oktobra i novembra te godine, i uz pretpostavku da među Demokratama postoji saglasnost o akciji, dalo bi se pretpostaviti da bi koraci mogli biti sledeći:

Šumer traži okončanje debate (cloture) o predlogu zakona S1 (verzija „For The People Act“ u Senatu), ali taj predlog – naravno! – biva filibasterovan (za to nema, naravno, potrebnih 60 glasova). Šumer taktički glasa protiv okončanja debate kako bi stekao pravo da naknadno zatraži da se glasanje ponovi (motion to reconsider).

Kad dođe trenutak da zatraži ponovno glasanje, Šumer najpre ukazuje predsedavajućem (point of order) da za kraj debate o predlogu zakona koji garantuje građanska prava nije potrebno da glasa 60 senatora. Prst šefa senatske većine je na dugmetu za aktiviranje „nuklearne opcije“ („nuclear option“).

Predsedavajući, dabome, odgovara da takva primedba nije u skladu sa Pravilom broj 22 Senata (Senate Rules XXII), koje nalaže da se sa okončanjem debate o zakonskom predlogu mora složiti bar 3/5 tj. 60 senatora (to pravilo od 2013. i 2017. ne važi za izbor kandidata za izvršnu vlast, federalne i sudije Vrhovnog suda). Šumer ulaže prigovor na tu odluku predsedavajućeg i traži da se Senat o tome izjasni.

Promptno interveniše šef republikanaca Mič Mekonel na čiji upit predsedavajući potvrđuje da bi uspešno osporavanje njegove odluke većinom glasova (prisutnih senatora) ustanovilo novi presedan u primeni filibastera. Sa, neka bude, 51-50, odluka predsedavajućeg biva osporena i time se ustanovljava novi presedan koji na kraju potvrđuje i predsedavajući. Mekonel ponovo interveniše osporavajući takav stav predsedavajućeg. Na pitanje predsedavajućeg: „Shall the decision of the Chair stand as the judgment of the Senate?, neka opet bude, 51 senator glasa DA, 50 PROTIV. „Nuklearna bomba“ je, dakle, aktivirana.

Šumer potom, koristeći novouspostavljeni presedan, traži ponovno glasanje o okončanju debate o S1. Kako za okončanje debate o takvom zakonskom predlogu više nije potrebno 60 glasova, demokrate sa svojom većinom omogućavaju zakonskom predlogu da stigne do krajnje faze – glasanja o njegovom usvajanju. Na kraju, S1 biva usvojen opet uz zlatni glas potpredsednice Kamale Haris.

Šta je još na stolu?

Maratonski govori u Senatu, kako mnogi i dalje zamišljaju filibaster, danas su prava retkost, a kad se i dogode, čini se, više služe privlačenju medijske pažnje i bustovanju nacionalne prepoznatljivosti nego osujećenju usvajanja nekog akta.

To je zato što od izmena senatskih pravila 70ih godina prošlog veka filibaster može da postoji i u vidu najave, tihe pretnje. Praksa je otuda da je na onome ko želi da preskoči filibaster da pronađe najmanje 60 glasova koji bi to podržali, a ne na drugoj strani da obezbedi 41 glas kako bi bilo sprečeno: njih 41, sve dok imaju toliko na kontu, ni ne moraju ni da sede u sali u severnom krilu Kapitola. Pre 70ih godina vala su morali.

Povratak tzv. talking filibaster-a, što figurira kao jedno od mogućih kompromisnih rešenja, stidljivo pominje i Mančin, ali i Džo Bajden, koji se još seća takve prakse u Senatu. Taj predlog bi, da bi uopšte mogao biti primenljiv i imao smisla, morao da bude upodobljen.

Džef Merkli, Demokrata iz Oregona, godinama već predvodi antifilibaster struju u Senatu, ali ne odbacuje ni druge opcije koje bi mogle da pomognu da se Senat, posle milion godina, konačno učini efikasnim.

Prema jednom od njegovih predloga za reformu filibastera, Merkli sugeriše da teret odgovornosti ponovo bude na 41 senatoru koji se zalažu za filbaster, odnosno protive se okončanju debate o, recimo, zakonskom predlogu. Ako bi 41 senator sprečio okončanje debate, krenulo bi da teče dodatno vreme za debatu tokom kojeg bi jedan ili više senatora iz te grupe morali sve vreme da budu u sali i govore kako bi sprečili glasanje u usvajanju predlog. Onog trenutka, međutim, kada bi ti govori prestali – niko iz te grupe više ne bi kontrolisao senatski floor – predsedavajući bi zaključio da je dodatno vreme za debatu isteklo i da vođa senatske manjine može da inicira glasanje o samom predlogu, za šta bi bio dovoljan 51 glas.

Ako Republikance najviše vređa uopšte ideja da se dira u filibaster – i spremni su da Demokratama još u ovom mandatu naprave „pakao od života“ (Senat uglavnom funkcioniše na osnovu saglasnosti senatora – čuveni unanimous consent – i to je potrebno čak „i kad je potrebno da se upali svetlo u sali“; Republikanci bi mogli da traže da se senatori poimence  izjašnjavaju oko svega, čak i oko tehničkih pitanja, što bi svaku proceduru u Senatu ne usporilo, već bi je potpuno umrtvilo), među Demokratama cirkuliše i jedna ideja koja, zapravo, uopšte ne dovodi u pitanje opstanak filibaster, ali misle da bi ona omogućila da zakonski predlozi iz raznih oblasti izbegnu filibasterovanje.

U pitanju je procedura koju se Demokrate primenile prilikom usvajanja 1.9 hiljada milijardi dolara teškog zakona čiji je cilj saniranje posledica pandemije (The American Rescue Plan), a pre toga i prilikom usvajanja Obamakera i Trampovih velikodušnih poreskih olakšica – budget reconciliation. Problem s tom procedurom je što je još davno utvrđeno – upravo da se ne bi zloupotrebljavala – da samo zakonski predlozi koji su tesno povezani s prihodima, rashodima i javnim dugom podležu izuzetku od filibasterovanja. Ali, šta kad bi se ta pravila…relaksirala, time omogućivši da takvu proceduru imaju i drugi zakonski predlozi, koji bi ovako bili osuđeni na redovnu proceduru, a samim tim i na filibaster?

Šta podleže rekonsilijaciji faktički određuje službenik Senata – zove se Senate parliamentarian – koji je došao na to mesto kao predobro uverziran u pravila tog doma. Kad je u pitanju savesni službenik, onda ideja da se kroz zakon o antikovid merama progura i, recimo, uvođenje minimalne satnice od 15 dolara, mora da otpadne. Ali, misle neki, šta kada bi na tom mestu bila osoba, recimo to ovako, nesklona rigidnom tumačenju senatskih pravila (koje su, uzgred, davno usvojene na predlog gorepomenutog senatora Birda)? Progresivno krilo Demokratske partije ima svoje favorite, ali ima ih i predsednik Bajden ali obe strane bi volele da ih mogu pustiti u proceduri gde filibaster ne postoji kao prepreka za njihovo usvajanje.

Druga mogućnost je da se u sama (Birdova) pravila ne dira već da gledište senatskog službenika, koji ne bude po volji većine u Senatu (na primer, da sveobuhvatna reforma migrantskih politika SAD ipak ne zadovoljava uslove za posebnu zakonodavnu proceduru), ista ta većina ospori. Iako nema zvaničnih reakcija na ovakve ideje, izvesno je da Republikanci na to ne bi gledali blagonaklono, baš kao ni na druga poigravanja sa uvreženim senatskim pravilima.

Radiće, dakle, telefoni i Zoomovi sve do 12. aprila. O mirnoj Uskršnjoj pauzi senatske Demokrate mogu samo da sanjaju, ali zato potajno računaju na to da će im se to na kraju isplatiti. Da Uskršnji Zeka ove godine neće biti škrt kao lane, naprotiv.

Denis Kolundžija

PROČITAJE I OVO: Šta čeka filibaster: reforma, ukidanje ili status quo? (I)