Šta se događa ukoliko predsednički kandidat odustane ili premine pre izbornog dana?

Kasno sinoć (po američkom vremenu) odjeknula je vest da je aktuelni predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp pozitivan na virus korona. Tramp je na svom Tviter nalogu objavio da će on i prva dama Melanija Tramp otići u karantin. Situacija u velikoj meri, a u zavisnosti od daljeg zdravstvenog stanja predsednika, dovodi u pitanje nastavak kampanje i zakazane debate sa demokratskim oponentom Džozefom Bajdenom. Naravno, rizik od zaraze u ovom trenutku postoji i za samog Bajdena, budući da su pre samo dva dana delili scenu u Klivlendu.

Nadamo se da će se predsednik Tramp i njegova supruga brzo oporaviti, ali je u datom trenutku (na samo mesec dana pred predsedničke izbore) otvoreno i drugo važno pitanje: šta će se desiti ukoliko jedan predsednički kandidat odustane, bude onesposobljen ili, eventualno, premine pre nego li izbori budu održani?

Takođe, može se razmotriti i nekoliko scenarija, ako bi to odigralo između izbornog dana i inauguracije (20. januara).

Najpre, treba reći da se u dosadašnjoj istoriji SAD nije dogodilo da predsednički kandidati dve glavne partije odustanu ili preminu pre samih izbora (*postoje 2 primera kandidata za potpredsednike), pa čak ni u periodu nakon izbornog dana, a pre zvaničnog preuzimanja funkcije (što znači da se ne možemo osloniti na ranija iskustva iz prakse).

Od izbornog procesa 1828. godine (i pobede Endrua Džeksona) usvojeno je pravilo da su političke partije te koje popunjavaju eventualno upražnjeno mesto na svojim nacionalnim tiketima pre izbora, bilo da se radi o predsedničkom i potpredsedničkom kandidatu. Profesor ustavnog prava sa Univerziteta Njujork Ričard Pilds u nedavnom razgovoru za The Washington Post pojašnjava proces izbora zamene za kandidate. Najviša tela dve partije – Republikanski nacionalni komitet (RNC) i Demokratski nacionalni komitet (DNC) imaju ključne uloge.

Republikanski nacionalni komitet glasa o zameni kada predsedavajući (u ovom trenutku je to Rona Romni MekDanijel), podnese predlog. Komitet ima 168 članova, po tri iz svake savezne države i šest prekomorskih teritorija, pri čemu predstavnici raspolažu sa onim brojem glasova koji se njihovoj državi ili teritoriji dodeljuje na nacionalnoj konvenciji (npr. tri delegata iz Njujorka imaju 95 glasova). Ukoliko se troje predstavnika ne slaže, svako od njih daje po jednu trećinu pomenutih glasova. Pod republikanskim okriljem slučaj zamene kandidata, naravno za potpredsednika, desio se 1912. godine, budući da je dotadašnji potpredsednik Vilijemu Hauardu Taftu – Džejms Šerman preminuo svega 5 dana pred izbore. Sastanak RNC je zakazan za par dana posle izbora, ali usled poraza na istim, nikada nije održan. Elektori će ipak, bez formalnih instrukcija, usvojiti čisto pravni akt kojim su kao zamenu odredili Nikolasa Batlera.

Kod demokrata, pravila su nešto jednostavnija – Demokratski nacionalni komitet, tj. njegovih 447 članova bira novog kandidata, nakon što predsedavajući, a to je trenutno Tom Perez, podnese izveštaj. Pre toga nužno je da se on konsultuje sa demokratskim vođama u Kongresu i Asocijacijom demokratskih guvernera. Jedini put kada je ovaj proces sproveden bio je izbor Sardženta Šrivera kao potpredsedničkog kandidata na izborima 1972. godine umesto senatora Tomasa Igltona – nakon što je pomenuti samo 18 dana bio tzv. running mate Džordžu MekGavernu.

Kada bi se zaista dogodilo da se promene predsednički kandidati pre izbora, partije bi morale i da zamene ime kandidata novim na glasačkim listićima u svakoj državi, pri čemu savezne države imaju različite krajnje rokove za potvrdu partijskih kandidata – uglavnom je to avgust ili septembar (te su isti već prošli). Ričard Pilds ističe da je moguće uključivanje sudova u čitavu priču, u slučaju da državni zakoni ne dozvoljavaju promenu na glasačkim listićima posle isteka roka. Ono što dodatno komplikuje čitavu situaciju je kontekst u kome se ovogodišnji izbori održavaju. Zbog pandemije virusa korona desetine miliona Amerikanaca će glasati putem pošte, štaviše u pojedinim saveznim državama su oni to već učinili. Profesor Rik Hasen sa Univerziteta Kalifornija smatra da jako teško u ovom trenutku izmeniti glasačke listiće bez pokretanja izbornog procesa od početka, a što je nemoguće učiniti na mesec dana pred izbore. Eventualno, Kongres bi mogao da usvoji zakon o odlaganju izbora, ali je malo verovatno.

Nakon izbora u takvim okolnostima, na kojim bi ostala imena ranije potvrđenih kandidata (iako barem jedan de facto ne učestvuje), pojavila bi se dilema: da li elektori u Koledžu (koji se sastaje sredinom decembra kako bi konačno izabrao predsednika SAD) onda imaju pravo da glasaju za nekog drugog, a ne pokojnog ili kandidata koji se povukao, ili će zakonodavna tela država zahtevati da direktno imenuju elektore od kojih bi se tražilo kako da glasaju.

Ovde dolazimo i do drugog scenarija koji bi valjalo razmotriti, a u kome postoji sličan problem. Podrazumeva da se pobednik na novembarskim izborima povuče ili premine pre zasedanja Elektorskog koledža. Kako pitanje zadire u ustavnu materiju, bitno je ukazati da je u nedavnoj presudi Vrhovnog suda SAD dozvoljeno državama da obavežu svoje elektore da glasaju za kandidata koji je pobedio u istoj. Ipak, čak i u onim državama koje imaju takve zakone se ne predviđa da li elektori moraju glasati za pokojnog kandidata, kao ni to za koga mogu glasati umesto njega. Pravnici ističu da je ponovo partijska odgovornost imenovanje novog kandidata za koga bi elektori glasali. Profesor Pilds je u pomenutom intervjuu naglasio da je potrebno dodatno preciziranje državnih zakona, te kako on očekuje da bi elektori i u slučaju obaveznosti glasanja za preminulog ili kandidata koji je odustao svoj glas predali potpredsedničkom kandidatu iste partije.

 Najzad, nakon što Elektorski koledž završi svoj deo posla, Kongres na zajedničkoj sednici 6. januara sračunava rezultate i predsedavajući Senatom potvrđuje konačan ishod, te dve nedelje kasnije novi predsednik polaže zakletvu. Pre sednice Kongresa formalno-pravno posmatrano ne može se govoriti o izabranom predsedniku. Stoga, ako bi Kongres odbio da računa glasove date preminulom ili povučenom kandidatu (čak i ako se to desi, što je treća mogućnost, u periodu između zasedanja Elektorskog Koledža i Kongresa) i niko ne osvoji potrebnu većinu, tj. najmanje 270 elektorskih glasova, onda se prelazi na izbor u Predstavničkom domu, gde svaka državna delegacija poseduje 1 glas. Dvadesetim amandmanom na Ustav SAD 1933. godine, kojim je i datum inauguracije pomeren iz marta u januar mesec, predviđa se da ukoliko predsednik nije izabran do roka koji je određen za početak njegovog mandata izabrani potpredsednik će delovati dok predsednik ne stekne potrebne kvalifikacije (u ovom slučaju bude izabran u Predstavničkom domu). Istim amandmanom se dodaje da ukoliko u vreme inauguracije predsednik premine, izabrani potpredsednik zauzima tu poziciju.

Može se zaključiti da je veći deo potencijalnih problema i pitanja pre otpočinjanja mandata novog/starog predsednika pravno regulisan i utemeljen, a u pogledu primarnog fokusa ovog teksta – eventualne onesposobljenosti, povlačenja ili smrti predsedničkog kandidata pre izbornog dana – ostaje dilema u vezi rokova za potvrđivanje i strukturu glasačkih listića i obaveze elektora nakon takvih izbora – što je oblast čijem preciziranju će, verujemo, u narednim godinama biti posvećena pažnja.

Igor Mirosavljević