Vest da će sastanku delegacija Beograda i Prištine u Beloj kući prisustvovati i američki predsednik Donald Tramp odjeknula je kao bomba u svim domaćim ali i stranim medijima. Utisci se i dalje sumiraju, tumačenja su različita, a komentari i kritike dolaze sa svih strana. Pitanje koje se nameće i koje postaje ključno je – ko je najviše profitirao od jučerašnjeg sastanka u Beloj kući?

Utisci su različiti – za neke istorijski uspeh, za neke lutkarsko pozorište gde Tramp preko Vučića i Hotija pokušava da dođe do novih političkih poena a za neke uvertira pred konačno priznanje Kosova.

Istina, poziv u Belu kuću se ne dobija svaki dan, pa bi tako bilo vrlo nepromišljeno odbiti ga. Po prvi put u skorije vreme Srbija je stavljena na spoljopolitičku agendu Amerike, ali naravno, u korist aktuelne administracije. Sastanak je, na prvi pogled, izgledao vrlo neuobičajeno, što bismo rekli u potpunosti u „Trampovom maniru“. Tramp je svoje sagovornike postavio u vrlo podređen položaj koji nije uobičajen kada se potpisuju dokumenti na veoma visokom nivou. Sa druge strane treba uzeti u obzir i činjenicu da je jedan srpski predsednik posle dugog vremena imao mogućnost direktnog susreta sa američkim predsednikom.

Kontekst sastanka je, takođe, vrlo zanimljiv. Naime, sastanak je održan dva meseca pred novembarske predsedničke izbore, u jeku pandemije virusa korona, ali i u toku obnovljenih briselskih pregovora, jedinog mesta na kojem su pregovori između Beograda i Prištine, po odluci Ujedinjenih nacija, povereni na rešavanje.

Domaćini sastanka bili su američki specijalni izaslanik Ričard Grenel i Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost Ričard O’Brajan. Papir koji je potpisan pod nazivom “Ekonomska normalizacija“ sa jedne strane govorio o ekonomskim temama, dok su na poleđini vešto sakrivene političke tačke. Iako je sastanak predstavljen kao potpisivanje ekonomskog sporazuma, među tačkama na agendi prvog dana veliku pometnju u javnosti napravila je, sada već čuvena, sporna tačka 10. Te odredbe drugog dana pregovora nije bilo, pa je sastanak dobio svoju ekonomsku dimenziju. Sporazumi između Srbije i Kosova sa SAD su bilateralni i sastavljeni su iz 16 tačaka od koji je 15 isto dok se poslednja tačka razlikuje.

Predsednik Tramp tvrdi da su se Srbija i Kosovo obavezali na ekonomsku normalizaciju, nazivajući sporazum „istorijskim i velikim napretkom nakon godina neuspelih pregovora“, prenosi Balkan Insight.

Sa druge strane, kandidat iz redova demokrata, Džo Bajden, jasno je dao do znanja da on smatra Kosovo treba da bude nezavisno i da nije deo Srbije, kao i da nije upoznat sa sadržajem sporazuma.

„Ne znam šta ima u dogovoru. Ono što sam od uvek tvrdio u odnosu na Srbiju i Kosovo je da bi Kosovo trebalo da bude nezavisna država i da nije deo Srbije. Ja sam dosta vremena proveo tamo i pretpostavljam da će sporazum ojačati tu nezavisnost, ali ne znam tačno o čemu se radi, prenosi Radio Slobodna Evropa, prenosi N1

Poznato je da spoljna politika u SAD ne dobija izbore, izbore u Americi dobijaju teme kao što su ekonomija i zdravstvo, teme koje direktno utiču na život građana. Ipak, Trampu pred izbore treba nekoliko spoljnopolitičkih poena, naročito nakon neuspeha sa Severnom Korejom, Venecuelom, Sirijom i Iranom, koje je ovim jučerašnjim potezom i dobio. Pitanje Kosova odavno se čini kao Trampov mogući spoljnopolitički uspeh, ipak da li bi sporazum između Beograda i Prištine imao bilo kakav značaj za građane SAD dok odlučuju između Trampa i Bajdena u novembru ili možda postoje neki drugi razlozi za angažovanje Bele kuće na ovom spornom pitanju?

Da američki predsednik Tramp ima interesovanja da bude posrednik u rešavanju pitanja Kosova postalo je jasno 2018. godine kada je aktuelni predsednik poslao pismo Aleksandru Vučiću i Hašimu Tačiju u kojem je jasno dao do znanja da se raduje njihovoj poseti Beloj kući u nekom skorijem periodu. Nedugo nakon toga u oktobru 2019. godine imenovan je Ričard Grenel, specijalni izaslanik zadužen za odnose Beograda i Prištine.

Koliko su u stvari građani SAD svesni spornog problema Kosova i koliko će ceniti posredsvo i pomoć njihovog predsednika u rešavanju tog problema dok se, sa druge strane, Amerika u poslednjih 6 meseci bori sa velikim ekonomskim problemima izazvanim pandemijom virusa korona? Prema nekim istraživanjima gde Amerikanci rangiraju najveće probleme sa kojima se njihova zemlja trenutno hvata u koštac na prvom mestu je pandemija virusa korona, vrlo očekivano. Ispod ovog problema dolaze ekonomski, pa tek onda spoljnopolitički problemi, pri čemu Kosovo sigurno nije među ključnim pitanjima za nacionalnu bezbednost SAD, ali jeste dobar teren na kome Tramp može poentirati.

Veliku pažnju javnosti privukla je tačka broj 15 koja govori o jednogodišnjem suspendovanju kamapanje za povlačenje priznanja (nezavisnosti Kosova), kao i tačka u kojoj se Srbija obavezala da će sedište svoje ambasade premestiti u Jerusalim. Tim činom Tramp će dobiti podršku za svoju oduku da Jerusalim, koji je predmet teritorijalnog spora, postati glavni grad Izraela. Sa druge strane, u dokumentu koji je potpisala kososka strana, poslednja tačka je drugačija i predviđa se da će se Kosovo i Izrael međusobno priznati, što je svakako ishod koji više odgovara Prištini.

Nesumnjivo je da je najveći dobitnik ovog sastanka Amerika, odnosno Trampova administracija. Odlukama sa ovog sastanka Tramp je ojačao svoju poziciju među jevrejsko – izraelskim glasačima, ali je pokušao i da pridobije i glasove srpskih glasača u Americi koji nisu malobrojni. Ipak, ovaj sastanak predstavlja jedan od Trampovih spoljopolitičkih uspeha, koliko će to amerikanci ceniti i koliko će Tramp uspeti da sa nekih skorašnjih neuspeha skrene pažnju ovakvim potezima ostaje da vidimo 3. novembra.

Minja Rogan