Kraj jedne dinastije
Povlačenje Džeba Buša (Jeb Bush) iz trke za republikansku nominaciju ostavilo je najsnažniji utisak nakon preliminarnih izbora Južnoj Karolini. Posle šestog mesta u Ajovi, četvrtog u Nju Hempširu i Južnoj Karolini i ne tako svetlim predviđinjima za preliminarne izbore u Nevadi, reklo bi se, ništa čudno. Kandidat koji je uvideo da nema šanse u trci za nominaciju, odustaje. Međutim, Džeb Buš nije sasvim običan kandidat i zato je njegovo napuštanje trke za republikansku nominaciju izazvalo znatno više pažnje od odustajanja Renda Pola (Rand Paul), Krisa Kristija (Chris Christie) ili Rika Santoruma (Rick Santorum).
Zašto je Džeb Buš bio „neobičan“ kandidat?
Džeb Buš je iza sebe imao dinastiju Buš, njenu apsolutnu podršku i kompletan aparat koji je na mesto 41. predsednika Sjedinjenih Američkih Država (SAD) doveo njegovog oca, Džordža Buša Starijeg (George H.W. Bush), a na mesto 43. predsednika njegovog brata, Džordža Buša Mlađeg (George W. Bush). Bespredmetno je govoriti o uticaju koji je porodica Buš imala u poslednjih trideset godina na politiku SAD. Čak i ranije, deda Džeba Buša, Preskot Buš (Prescott S. Bush), obavljao je funkciju senatora Konektikata od 1952. do 1963. godine. Od 1981. godine do danas, pripadnici porodice Buš su u dva navrata vršili funkcije potpredsednika SAD, u tri navrata su bili predsednici SAD, dva puta guverneri Floride i jednom Teksasa. Sa izuzetkom supruge, Kolumbe Buš (Columba Bush), Džeb je imao podršku svih i na raspolaganju sve resurse porodice Buš. Očekivanja od najmudrijeg među braćom Buš, kako je često isticano, bila su prevelika.
Navedena početna pozicija u trci za republikansku nominaciju navodila je brojne analitičare da, i pre zvaničnog isticanja kandidature, Džeba Buša svrstaju među favorite (front-runer). Istraživanja koja su tokom prve polovine 2015. godine sprovodili NBC Njuz (NBC News) i Vol Strit Žurnal (Wall Street Journal) ukazivala su da Džeb ima podršku četvrtine republikanaca, a da bi 75% njih moglo da ga vidi sebe kako mu pruža podršku. Često je isticao da prezire status favorita, koji sa sobom nosi i viša očekivanja, ali je većim delom 2015. godine zadržao taj status.
Pored podrške porodice, svi ostali preduslovi bili su tu. Džebovu kandidaturu podržalo je petnaest aktuelnih i nekadašnjih senatora, trideset i sedam aktuelnih i nekadašnjih kongresmena, brojni guverneri, gradonačelnici i pripadnici nekadašnjeg establišmenta. Često je u prošlosti sposobnost „fandrejzovanja“ bila jedna od ključnih indikatora za uspeh u nominaciji. Džeb je i u ovoj kategoriji bio više nego uspešan. Prikupio je preko 150 miliona američkih dolara za finansiranje kampanje i jedino je Hilari Klinton (Hillary Clinton) imala više uspeha od njega.
Njegov izborni tim činili su prevejani stručnjaci koji su vodili najznačajnije republikanske kampanje u prethodnih petnaest godina: Deni Diaz (Danny Diaz) – koji je učestvovao u predsedničkim kampanjama Džordža Buša Mlađeg 2004, Džona Mekejna (John McCain) 2008. i Mita Romnija (Mitt Romney) 2012. godine; Džon Dauns (John Downs) – učesnik u predsedničkoj kampanji Buša Mlađeg 2000, senatorskoj Teda Kruza (Ted Cruz) 2012. i senatorskoj Dena Salivena (Dan Sullivan) 2014. godine; Majk Marfi (Mike Murphy) – koji je vodio Džeba do pobede u trci za guvernersko mesto na Floridi; Seli Bredšo (Sally Bradshow) – učesnik u predsedničkim i guvernatorskim kampanjama porodice Buš od 1988. godine i mnogi drugi. Činilo se da je uspeh neizostavan, ali je ishod bio drugačiji.
Zašto je krenulo po zlu?
Porodica je Džebu Bušu bila snažan početni oslonac, ali je tokom vremena sve više postajala kamen oko vrata. Haos na Bliskom istoku, u velikoj meri, smatra se zaostavštinom Džordža Buša Mlađeg. Uvreženo je mišljenje da je intervencija u Iraku pokrenula točak kriza u tom regionu, osnažila duhove ekstremizma i pružila podlogu pokretu koji se danas naziva Islamska država. Tramp je vrlo vešto u kampanji nametnuo diskurs spoljno-političkih neuspeha Džebovog brata, ne ostavljajući prostora za prikaz uspeha Džordža Buša Starijeg, kao što su mirno okončavanje Hladnog rata ili brza pobeda u Zalivskom ratu. Utisak je da se Džeb uopšte nije dobro snašao. Nije na najbolji način istakao prednosti i sakrio nedostatka, dozvolivši Trampu da upravlja njegovim izlaganjima. Takođe, razvijao se osećaj da je porodica Buš i previše oblikovala politiku SAD tokom prethodnih decenija i da bi tri predsednika iz dve generacije porodice Buš bilo previše (too much).
Jedan od ključnih utisaka trke za nominaciju je opadanje značaja podrške establišmenta i prikupljanja sredstava za kampanju. Prema oba parametra, koja su tokom ranijih nominacija bila među ključnim indikatorima procene uspeha, Tramp i Sanders ne bi imali šta da traže u izbornoj trci, a njome bi dominirali Klinton, Kruz, Rubio i Buš. Opadanjem značaja ova dva parametra, Buš je sve više posrtao i na kraju odustao. Porodica Buš je na taj način primila najsnažniji udarac još od Klintonove pobede na predsedničkim izborima 1992. godine.
Džeb Buš ni jednog trenutka nije uspeo da „pronađe žicu“ glasačima. Čak ni u Južnoj Karolini u kojoj živi ogroman broj veterana iz „Bušovih ratova“ i uprkos užasno obimnoj i skupoj kampanji, nije dogurao dalje od četvrtog mesta. Južna Karolina je zajedno, sa preliminarnim predviđanjima izbora na Floridi, bila je od presudnog značaja za odustajanje od daljeg nadmetanja.
Da li je Džeb Buša imao preterano velike gafove? Ne. Da li je bio znatno lošiji od drugih kandidata? Ne. Jednostavno, splet različitih okolnosti uticao je da 2016. godina bude najnepogodnija za kandidovanje nekoga ko je miljenik establišmenta i pripadnik porodice Buš. Nije ni Džeb bio najubedljiviji. Ponekad se činilo da mu nedostaje energije, čak i samopouzdanja, i sklop sveg navedenog uticao je da Džeb Buš već u februaru odustane od trke za nominaciju.
