Predsednički izbori u Americi se sve više zahuktavaju. Ulazimo u poslednjih mesec ipo dana trke, koji su po pravilu i najzanimljiviji. Ako pandemija virusa korona, rasni nemiri i protesti na ulicama američkih gradova u toku predsedničke kampanje, ali i mogućnost glasanja poštom, nisu bili dovoljni da potpuno polarizuju američko društvo, postoji još jedna tema koja može pokrenuti čitavu nacionalnu raspravu. U pitanju je – Elektorski koledž.

Elektorski koledž igra veliku ulogu u svakoj predsedničkoj trci. Upravo izborni koledž unosi komplikacije u američki izborni sistem i čini ga vrlo kompleksnim. Sa druge strane, složeni izborni sistem u predsedničkoj trci daje dodatnu dinamiku i neizvesnost. Interesantno pitanje koje se postavlja – šta će se desiti ako i Tramp i Bajden dobiju po 269 elektora? Neke prognoze kažu da je ovakav scenario vrlo moguć ove jeseni.

Dobro je poznato da se demokrata Džo Bajden već neko vreme bolje kotira od Trampa po anketama javnog mnjenja. Sa druge strane Tramp je u ovogodišnji izborni proces uneo još malo neizvesnosti izgovorivši, sada već njegovu čuvenu rečenicu – „Ne znam da li ću priznati izborne rezultate“. Ipak, američka izborna istorija nas uči svim mogućim scenarijima, pa tako i potpunom obrtu nakon glasanja birača. Čak četiri puta u američkoj istoriji osoba koja je dobila ključeve Bele kuće nije dobila najveću podršku naroda. Takođe, novija istorija nas, takođe, opominje da su razni scenariji mogući. Jedan primer je pobeda Džordža Buša Mlađeg na izborima 2000. godine, ali i pobeda aktuelnog predsednika Trampa na izborima 2016. godine kada je Hilari Klinton dobila skoro 3 miliona glasova više. Ipak, na kraju, Elektorski koledž odlučuje pobednika. Osvrćući se na trenutnu situaciju, Tramp je taj koji mora da se potrudi i nadoknadi glasove da bi došli do scenarija sa istim brojem glasova. Aktuelnom predsedniku, takođe, ne ide na ruku i činjenica da Bajden za sad vodi u Ohaju, Arizoni, Floridi i Severnoj Karolini, državama koje mora da dobije ukoliko želi da se nada pobedi.

Rezultat 269-269 je malo verovatan, ali je moguć i u tom smislu ga ne treba isključiti kao opciju u ovogodišnjoj izbornoj trci. Očevi osnivači su donekle predvideli „izjednačeni scenario“, tako da u američkom Ustavu postoji odredba koja govori o mogućem rešenju ovakve situacije. Naime, Ustav kaže da će, ukoliko prilikom elektorskog glasanja rezultat bude izjednačen glasanje prelazi u Kongres tj. Predstavnički dom. Kongres će morati da razbije ćorsokak i odluči pobednika, ali uz jedan izuzetak. Glasanje se ne sprovodi za svakog od 435 kongresmena pojedinačno, već svaka država glasa zajedno kao jedinstveni blok. Kada je u pitanju izbor potpredsednika tu odluku donosi Senat, gde svaki senator ima po jedan glas. Logika kojom su se očevi osnivači vodili bila je izbor reprezentativnog predsednika istovremeno izbegavajući korupciju pri izbornom procesu, ali su ovim sistemom donekle ograničili želje birača. Ipak, mora se napomenuti da elektori u velikoj većini slučajeva poštuju odluku birača svojih država, kao i da nikada do sada nisu promenili izbornu volju građana. U smislu da je kandidat koji je osvojio 270 ili više glasova uvek bio izabran za predsednika.

Šta je to Elektorski koledž, ko su elektori i kako se biraju?

Elektorski koledž nije, u stvari, koledž. To je proces koji je nastao iz kompromisa očeva osnivača između onih koji su hteli da predsednika biraju članovi Kongresa i onih koji su hteli da tu odluku donosi isključivo narod glasanjem. Koledž se sastoji iz 538 članova tj. elektora, a kandidatu za predsednika potrebna je većina tj. 270 elektora da bi i zvanično postao predsednik SAD. Broj članova po državi jednak je broju članova Kongresa, po jedan za svakog člana Predstavničkog doma i po jedan za svakog senatora. Kada je u pitanju to ko može biti izabran za elektora, lakše je reći ko ne može biti izabran za elektora nego ko može. Naime, Ustav propisuje da nijedan senator, kongresmen ili lice koje ima bilo kakvu javnu funkciju neće i ne može biti izabran za elektora. Što samim tim otvara mogućnost da bilo ko ko nije na nekoj javnoj funkciji može biti izabran za elektora savezne države.

Od države do države zavisi kako će elektor biti izabran, državni zakoni su različiti ali nepisano pravilo je da elektora biraju političke stranke. Potencijalni elektori su nominovani na konvencijama na kojima se donosi odluka ko će na kraju tu funkciju obavljati. Od njih se, logično, očekuje da glasaju u skladu sa interesima svoje stranke. Takođe, ono što je interesantno, ali ne i slučaj u svim državama, je da ime elektora ponekad stoji pored imena kandidata na izbornom listiću na dan glasanja. Kandidat koji osvoji najviše glasova postaje elektor za tu državu i to važi za sve države sem za Mejn i Nebrasku. Ove dve države dodeljuju glas predsedničkom kandidatu koji pobedi na narodnom glasanju a preostala dva glasa dodeljuju se kandidatu koji je dobio najviše glasova širom zemlje.

Da li elektori glasaju dva puta?

Elektori ne glasaju dva puta. Zapravo, kada glasaju na opštim izborima u novembru oni još nisu elektori, dakle, glasaju kao birači. Oni su jedini koji zapravo direktno glasaju za predsednika i to čine na sastanku elektora svake izborne godine prvog ponedeljka posle druge srede u decembru, što je ove godine 14. decembar. Tokom opštih izbora narod, u stvari, ne glasa za predsednika nego pomaže u određivanju izbora te države, tj. narod govori elektoru kako želi da glasa.

Dan nakon glasanja guverneri pripremaju „Potvrdu o utvrđivanju“, u kojoj su navedeni birači za tu državu i koliko je glasova za svakog kandidata svaki birač dobio. Svaka država dobija određen broj birača na osnovu kongresnih okruga u toj državi. Osim Mejna i Aljaske sve države imaju sistem „pobednik uzima sve“ gde onaj ko osvoji najveći broj glasova dobija sve izborne glasove države. Potvrda identifikuje elektora i daje ime birača koji će tu državu predstavljati na izborima u decembru, gde svaki od njih daje po jedan glas za konačan izbor novog predsednika.

Šta ako su elektori neverni prema svojim državama?

Elektore ništa ne obavezuje da potvrde glasove birača. Ne postoji propis i zakon koji kaže da elektori moraju da glasaju u skladu sa preferencijama glasača države iz koje dolazi. Međutim, tokom vremena, kako bi se neizvesnost svela ne minimum, neke države mogu a zahtevaju od svog elektora da glasa onako kako je država glasala. Tridedeset i tri države, od pedeset koliko ih ima, zahtevaju od svojih elektora da glasaju u skladu sa željom birača i na neki način time obavezuju svoje elektore da budu verni biračima. Pet od tih država ima neki vid kazne za elektora koji ne ispoštuje glasove naroda, a četrnaest država predviđa zamenu elektora ako do nevernog glasanja dođe.

Izborni sistem u SAD izgleda vrlo kompleksno, a sa elektorskim procesom deluje još konfuznije i komplikovanije. Imajući u vidu federalno uređenje i razne nivoe koje je nužno dobro uskladiti kako bi se izbegao bilo kakav veći problem ovaj sistem svojom delotvornošću opravdava svoju kompleksnost. Ipak i u ovako dobro razrađenom sistemu potkradu se neke greške i propusti. Činjenica je da bi elektorska neizvesnost ove godine mogla da pospeši još neke polarizacije u američkom društvu, međutim takve mogućnosti su, za sad, malo verovatne.

Minja Rogan