Kokus demokrata u Ajovi je bio izuzetno problematičan. Posebna aplikacija koja je trebalo da pomogne u brzom dobijanju rezultata je krahirala tokom kokusa. Na rezultate se čekalo nekoliko dana i stvoren je utisak da su demokrate nesposobne čak i da organizuju sopstvene unutarstranačke izbore. Zbog toga smo i na našem portalu skretali pažnju kako je u Nevadi potrebno pratiti ne samo ishod trke, već i brzinu brojanja glasova.

Nakon blamaže s početka februara, Nevada je bila prilika za popravljanje utiska. Demokrate u ovoj državi su se odlučile da ne rizikuju upotrebom pomenute aplikacije, pa čak ni prvobitno najavljenom upotrebom aplikacije Google Forms, već da „staromodnim“ jednostavnim brojanjem ljudi koji su se izjasnili za određenog kandidata na sastanku dođu do konačne cifre. Potom se broj glasova sa svakog mesta telefonskim putem saopštava centralnoj komisiji u Las Vegasu, koja sve sabira i iznosi rezultate na nivou čitave države. Primena ovog sistema omogućila je relativno brzo dobijanje rezultata 2016. godine, kada je u Nevadi slavila Hilari Klinton.

Utisak, pak, nije značajno popravljen. Činjenica je da je izbegnut fijasko poput Ajove i da smo makar okvirne rezultate imali nekoliko sati po okončanju kokusa. Međutim, činjenica je i da konačnih rezultata još uvek nema, da centrala u Las Vegasu prilično sporo obrađuje glasove koji pristižu iz mesta na kojima su kokusi održavani, te da postoje primedbe na sam tok kokusa.

Veliki broj građana iskazuje nezadovoljstvo što se u četiri države i dalje održavaju kokusi. Kokusi su zahtevniji za birače od jednostavnih preliminarnih izbora jer traže prisustvo na sastanku koji traje nekoliko sati i komplikovaniji proces izjašnjavanja. Zbog toga je broj kokusa ove godine nikad manji. Nevada je omogućila čak i „rano glasanje“ koje nalikuje na klasične izbore svim demokratama koji nisu mogli da prisustvuju kokusu, a ovu mogućnost je iskoristilo više desetina hiljada građana. Stoga je sistem koji postoji zapravo „hibrid“ dva modela unutarstranačkih izbora, što je dodatno otežalo brojanje glasova.

Sve ovo je nateralo Toma Pereza, čelnika Demokratskog nacionalnog komiteta (glavnog tela za sprovođenje unutarpartijskih izbora) da prizna kako će se budućnost kokusa ozbiljno razmatrati „čim se pobedi Donald Tramp“. Tradicija ove političke institucije jeste ključni razlog zbog kog se neke države i dalje ne odriču ovog daleko manje praktičnog modela glasanja. Ipak, čini se da je u savremenom svetu koji žudi za što bržim informacijama, cena za održavanje jednog ovakvog sistema previsoka.

Unutarpartijski izbori su stvar koja se menjala kroz istoriju. Iako su uvedeni početkom 20. veka, do 1968. godine izjašnjavanja građana u taboru demokrata nisu bila ni približno uticajna na ishod glasanja o kandidatu kao što su bile odluke partijske elite. Tek nakon teškog poraza demokratskog kandidata Hjuberta Hamfrija od strane republikanca Ričarda Niksona na izborima 1968. godine, demokrate su shvatile da moraju da menjaju pristup i da dobiju više informacija o tome koga „baza“ njihovih birača zaista želi, a ne da biraju kandidata koga najviše cene partijske elite. To je bio jedini način da se u budućnosti ostvari primarni cilj partije, a to je, pre svega, vršenje vlasti i upravljanje državom.

Kao jedan oblik korektiva u unutarpartijskim izbora od strane elita zadržana je pozicija takozvanih „superdelegata“ – renomiranih članova partije koji po automatizmu postaju delegati na završnoj konferenciji na kojoj se bira demokratski kandidat za predsednika SAD. Ovo je omogućavalo kandidatima partijske vrhuške značajnu prednost, jer su uvek mogli da računaju na ozbiljan rezervoar glasova u ovom aspektu, čak i ako ne uspeju da skupe presudni broj delegata na preliminarnim izborima i kokusima. Ovakav sistem bitno je favorizovao i Hilari Klinton u odnosu na Bernija Sandersa na izborima 2016. godine. Ovo pravilo je počelo da izaziva sve više nezadovoljstva demokrata, a naročito levog krila partije, pa je zbog toga broj superdelegata na ovim izborima značajno redukovan, iako oni i dalje postoje. Takođe, redukovano im je i pravo glasa, tako da sada učestvuju u odlučivanju tek ukoliko nijedan kandidat nije uspeo da na unutarstranačkim izborima osvoji dovoljan broj delegata za dobijanje nominaciju već u startu (contested convention). Dakle, još jednom se partija prilagodila realnosti, kako ne bi antagonizovala svoje biračko telo.

Deluje da će se demorkate u Nevadi, Severnoj Dakoti i Vajomingu uskoro prilagoditi zahtevima sopstvenih birača i omogućiti im prelazak na konvencionalniji model klasičnih unutarpartijskih izbora. Tako nešto je teže da se dogodi u Ajovi, koja je ponosna na svoju tradiciju kalendarski prve države koja se izjašnjava o kandidatu, i to baš u kokusu. Strah od narušavanja prestiža koji ova država ima u unutarpartijskim izborima će verovatno naterati rukovodstvo da bude konzervativnije u pogledu ove promene. Uprkos zanimljivoj tradiciji i određenim prednostima kokusa, deluje da bi napuštanje ove izborne prakse dugoročno godilo svima – računajući i medije, analitičare i korisnike društvenih mreža, jer bi preliminarni i konačni rezultati bili poznati daleko brže.

Milan Krstić