Krajem prošle sedmice osvanula je vest da su Kina i Iran na pragu sklapanja ekonomskog i bezbednosnog sporazuma koji bi učvrstio kineski uticaj na Bliskom istoku, regionu tradicionalno velikog značaja za Sjedinjene Države.

Dok se Sjedinjene Američke Države bore protiv virusa korona i unutrašnjih nemira, Kina pokazuje spremnost i odlučnost da prkosi SAD, osećajući njihovu trenutnu oslabljenost. Kako prenosi New York Times, „dve drevne azijske kulture, dva partnera u oblasti trgovine, ekonomije, politike, kulture i bezbednosti, sa sličnim bilateralnim i multilateralnim interesima, razmotriće jedna drugu kao strateškog partnera“, stoji u uvodnoj rečenici dokumenta.

U tišini izgrađeno partnerstvo Irana i Kine otvoriće put za milijarde dolara kineskih investicija u oblastima bankarstva, telekomunikacija, energetike, luka, železnica, kao i desetine drugih projekata, podrivajući napore administracije američkog predsednika Donalda Trampa da na svojevrsan način izoluje Iran. U zamenu za to, Kina bi trebalo da dobija redovnu isporuku iranske nafte u narednih 25 godina. Kina, inače, najveću količinu nafte nabavlja upravo iz zalivskih zemalja i najveći je kupac iranske sirove nafte. Ipak, usled američkih sankcija, iranski izvoz je drastično opao.

Prema navodima lista The New York Times, u dokumentu o partnerstvu se govori i o produbljivanju vojne saradnje, kroz zajedničku obuku i vežbe, zajedničko istraživanje i razvoj oružja, kao i deljenje podataka, a sve u cilju borbe protiv terorizma, trgovine ljudima i narkoticima i prekograničnog kriminala. Ovo kinesko vojno prisustvo naročito alarmira Vašington, te će „SAD nastaviti da nameću troškove kineskim kompanijama koje pomažu Iranu – najvećoj državi-sponzoru terorizma u svetu“, ističe portparolka Stejt departmenta.

Geostrateški važan položaj Irana i njegovo oslanjanje na Kaspijsko jezero, s jedne strane, i Persijski zaliv, s druge, jasno pokazuju zašto je uvek bio poprište borbe za uticaj među velikim silama. Isto tako, razumljivo je zašto Iran želi sporazum s Kinom. Dok se bori protiv pandemije virusa korona, on istovremeno vodi borbu i sa teškim američkim sankcijama koje su desetkovale iransku ekonomiju, a posredno i blagostanje stanovništva. Ideja ulaska u kineski „tabor“ zamišljena je kako bi se diskreditovala politika „maksimalnog pritiska“ koju Trampova administracija nastoji da primenjuje protiv Irana. Tako bivši iranski diplomata Fereydoun Majlesi kaže da su „…za Iran svi putevi zatvoreni. Osim Kine. Šta god da je ovaj sporazum, dok se sankcije ne uklone, on je za Iran najbolja opcija“.

S druge strane, postoje i oni koji su zabrinuti da vlada u tajnosti „prodaje“ državu Kini u trenucima ekonomske slabosti i međunarodne izolacije. Bivši iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad rekao je da je ovo „sumnjiv tajni sporazum koji iranski narod nikada neće prihvatiti“.

Prema navodima iranskog ministra spoljnih poslova Džavada Zarifa, ovo partnerstvo – prvi put predloženo od strane Si Đinpinga prilikom njegove posete Teheranu 2016. godine – odobrio je kabinet iranskog predsednika u junu. Pa ipak, tekst sporazuma još uvek nije podnet iranskom parlamentu na odobrenje, a ni u Pekingu uslovi sporazuma nisu u potpunosti obelodanjeni. U svakom slučaju, ukoliko bi ovakav sporazum stupio na snagu, nesumnjivo je da bi dodatno pogoršao odnose Sjedinjenih Američkih Država sa Iranom i Kinom.

Ovi odnosi su svakako na „staklenim nogama“, opterećeni brojim razmiricama. Iako smo početkom godine od predsednika Trampa slušali o „nikad boljim odnosima SAD i Kine“, po izbijanju pandemije virusa korona, stvari su se promenile. Od nazivanja novog virusa „kineskim“, preko optužbi kineskih vlasti za širenje virusa i uzrokovanje smrti stotina hiljada ljudi, pa do nejasne sudbine trgovinskog sporazuma dve supersile, odnosi između ovih država su se prilično zaoštrili.

S druge strane, odnosi SAD i Irana turbulentni su već četiri decenije, još od Islamske revolucije i čuvene „Talačke krize“. Međutim, od ubistva iranskog generala Kasima Sulejmanija situacija se naročito zaoštrila. Tenzije između Vašingtona i Teherana konstantno su rasle ove godine zbog raketnih napada na vojne baze, uzajamnih pretnji o uništavanju brodova u Persijskom zalivu, pa do zahteva SAD da se Iranu produži embargo na trgovinu oružjem. Po ovom poslednjem pitanju, Kina je stala na stranu Irana. Američki državni sekretar Majk Pompeo pozvao je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija da produži embargo na oružje Iranu koji ističe u oktobru ove godine. Na virtuelnom sastanku održanom 30. juna, Pompeo je Iran nazvao „najsurovijim terorističkim režimom na svetu“, upozorivši da će Teheran razviti i izvoziti oružje koje će pretiti prestonicama Bliskog istoka i Evrope. Rekao je da bi ukidanje zabrane trgovine konvencionalnim oružjem pretvorilo Iran u „neposlušnog trgovca oružjem“, koji će snabdevati naprednim oružjem grupe poput Hamasa i Hezbolaha i podsticati sukobe u Venecueli, Siriji i Avganistanu. Međutim, otpor je stigao ne samo od Kine i Rusije, već i od američkih evropskih saveznika.

Povlačivši se iz pojedinih međunarodnih sporazuma – poput Zajedničkog sveobuhvatnog plana delovanja (JCPOA), Sporazuma o nuklearnim projektilima srednjeg dometa (INF), Sporazuma o otvorenom nebu – kao i iz međunarodnih organizacija poput Svetske zdravstvene organizacije, Trampova administracija je oslabila američku poziciju svetskog lidera, ostavljajući, pritom, prostor drugim silama da pokušaju da popune tu prazninu. Tako je Trampova politika „Amerika na prvom mestu“ postepeno prerasla u politiku „Usamljena Amerika“. Upravo pomenuti otpor Pompeovom pozivu, smatraju pojedini analitičari, predstavlja primer opadajućeg uticaja i sve veće izolacije SAD.

Ipak, ostaje jasno da spoljna politika, bez obzira na svoje domete i posledice, neće biti odlučujući faktor kojim će se američki državljani voditi prilikom glasanja na ovogodišnjim izborima za predsednika. Iako smo bili svedoci prilično kontroverznih spoljnopolitičkih poteza Donalda Trampa i njegove administracije, teško da će se američki predsednik upustiti u neku vojnu pustolovinu do kraja svog mandata, te će se i u ovoj predsedničkoj trci koplja lomiti oko pitanja unutrašnje politike. Ono što ostaje da vidimo jeste šta će se dešavati na spoljnopolitičkom planu nakon izbora, tačnije da li će i na koji način Amerika povratiti svoje mesto neprikosnovenog svetskog lidera.

Ivana Janković